Prezime u braku: Lični izbor, društveni pritisak i pravo na identitet

Odluka o prezimenu nakon sklapanja braka je, naizgled, jednostavan administrativni korak. Međutim, u stvarnosti, ona predstavlja složenu mrežu ličnih osećanja, porodičnih očekivanja, društvenih normi i često nesvesne borbe za sopstveni identitet. Ova tema, koja redovno izaziva žestoke debate na forumima i u svakodnevnom životu, dotiče same temelje načina na koji doživljavamo sebe, svoju porodicu i svoje mesto u tradiciji. Dok neke žene bez razmišljanja prihvataju muževljevo prezime kao prirodan nastavak ljubavne priče, druge se bore sa osećajem gubitka identiteta, a treće pokušavaju da pronađu kompromis kroz dodavanje prezimena. Svaki od ovih puteva otkriva duboke istine o našem društvu, porodičnim dinamikama i ličnoj slobodi.

Lični izbor nasuprot kolektivnim očekivanjima

U srcu cele debate leži fundamentalno pitanje: čiji je to izbor? Mnoge žene ističu da je odluka o prezimenu isključivo lična i intimna stvar dvoje ljudi koji stupaju u brak. Kao što je jedna sagovornica rekla, poenta je da "svako ima pravo na svoj izbor, ali svoj, a ne dečkov, svekrvin, mamin, tatin...". Ovaj stav naglašava autonomiju i važnost sopstvene želje, bez obzira na razloge koji mogu biti emotivni, praktični ili jednostavno intuitivni. Za neke žene, zadržavanje devojačkog prezimena je čin očuvanja lične istorije i identiteta izgrađenog decenijama. Prezime nije samo reč na ličnoj karti; ono nosi sećanja, postignuća i osećaj pripadnosti određenoj porodici i liniji.

Međutim, ovaj lični izbor često se sudara sa snažnim kolektivnim očekivanjima. Porodica, krug prijatelja i šira zajednica često imaju vrlo jasne, tradicionalne stavove o tome kako "treba" da bude. Priče o svekrvi koja "vrišti" na svadbi ili o rođacima koji komentarišu "kako to misliš nećeš uzeti njegovo prezime?" nisu retke. Ovakve reakcije pokazuju da se promena prezimena ne posmatra samo kao lična odluka, već kao društveni simbol - znak poštovanja, ljubavi i integracije u novu porodicu. Kada žena odluči da odstupi od očekivanog, suočava se ne samo sa neodobravanjem, već i sa podsmehom, etiketiranjem ili čak otvorenim neprijateljstvom. Pitanje postaje: da li je njena odluka zaista slobodna ako je donosi pod pritiskom straha od osude ili napuštanja?

Praktičnost, tradicija i emotivni troškovi

Sa jedne strane, postoje praktični razlozi za promenu prezimena. Jedinstveno prezime za celu porodicu može pojednostaviti administrativne procedure, putovanja sa decom i osećaj zajedništva. Kao što neki ističu, "mi smo porodica, mi smo tim, mi smo ekipa". Ovo jedinstvo, simbolizovano zajedničkim prezimenom, za mnoge ima neprocenjivu vrednost i daje im osećaj stabilnosti i pripadnosti. S druge strane, praktičnost može ići i u drugom smeru. Proces promene prezimena na svim dokumentima - od lične karte i vozačke do bankovnih računa i diplome - može biti dugotrajan i birokratski naporan. Neke žene se zato odlučuju da zadrže svoje prezime iz čiste pragmatičnosti i želje da izbegnu nepotrebne administrativne muke.

Tradicija je još jedan snažan faktor koji se često poziva u ovim raspravama. Na Balkanu, gde su porodične veze i običaji duboko ukorenjeni, očekivanje da žena uzme muževljevo prezime se često doživljava kao deo "našeg mentaliteta i načina življenja". Međutim, važno je postaviti pitanje: šta sve obuhvata ta tradicija? Kao što neki primetuju, u sklopu tradicionalnih običaja spadale su i prakse koje danas smatramo zatučenim i ponižavajućim. Da li je onda selektivno pridržavanje tradicije - prihvatanje dela koji odgovara, a odbacivanje onog koji ne odgovara - legitimno? Ili je pak tradicija pokretljiva kategorija koja mora da evoluira sa vremenom? Održavanje sopstvenog prezimena može se posmatrati ne kao odbacivanje tradicije, već kao njeno proširenje i prilagođavanje savremenim vrednostima o ravnopravnosti i individualnom identitetu.

Deca i dilema sa dva prezimena

Pitanje postaje još složenije kada se u priču uvede deca. Da li dete treba da nosi samo očevo prezime, samo majčino, ili oba? Ovde se emotivni i praktični razloži još više isprepliću. Za mnoge majke, želja da dete nosi i njeno prezime proizilazi iz osećaja da je njena uloga u stvaranju i podizanju deteta jednako važna, ako ne i fizički zahtevnija. "Zašto bi dete nosilo isključivo prezime oca, ako sam ga ja nosila devet meseci i rodila ga?" - pitaju se neke. Davanje dva prezimena detetu vidi se kao kompromis koji poštuje oba roditelja i njihove porodice.

Međutim, ova praksa otvara nova pitanja. Šta se dešava kada to dete odraste i bude stupalo u brak? Ako i ono i njegov partner imaju po dva prezimena, kako će odlučiti koja prezimena će dati svojoj deci? Da li će se ograničiti na dva, po zakonu, i ako da, po kom kriterijumu će birati koja će od četiri moguća "preživeti"? Neki ovo vide kao besmisleno komplikovanje i anticipiranje problema koji možda nikada neće nastati. Drugi pak smatraju da je to problem budućih generacija koje će imati svoje vrednosti i način da ga reše, te da roditelji treba da donose odluke koje su najbolje za njih i njihovu decu u sadašnjosti, a ne da se brinu o hipotetičkim scenarijima za unuke. Kao što je jedna učesnica diskusije rekla: "Meni svejedno, sve i da neko treće [prezime] sebi odaberu... Nek su oni meni živi i zdravi".

Muškarci, sujeta i prava deca

Debata o prezimenu nije isključivo ženska tema; ona se direktno tiče i muškaraca. Zašto se od muškarca očekuje - i on sam često očekuje - da njegovo prezime bude ono koje se nastavlja? Je li to znak muške sujete ili jednostavno prirodan deo uloge oca i zaštitnika porodice? Mnogi muškarci se ne vide kao sujetaši, već kao tradicionalci koji vrednuju jedinstvo porodice. Međutim, kada muškarac insistira na tome da žena uzme njegovo prezime, a istovremeno odbija čak i razmatranje mogućnosti da dete nosi oba prezimena, to može izgledati kao jednostran zahtev koji ne uzima u obzir ženinu emotivnu i biološku povezanost sa detetom.

S druge strane, sve je češće da muškarci podržavaju izbor svojih partnerki, bilo da je reč o zadržavanju, dodavanju ili promeni prezimena. Za njih, prava ljubav i poštovanje ne meri se prezimena, već svakodnevnim postupcima, podrškom i razumevanjem. Kao što je jedan muškarac rekao svojoj verenici, on će uzeti njeno prezime ako ona to želi, jer je njemu bitnija osoba pored njega nego reč na dokumentima. Ovakav stav, iako još uvek nije dominantan, ukazuje na promenu u dinamici odnosa i na rastuću svest o ravnopravnom partnerstvu.

Zaključak: Prezime kao putokaz, a ne cilj

Rasprava o prezimenu u braku je, u suštini, rasprava o moći, identitetu i slobodi. Ona otkriva koliko je teško izvući lični izbor iz zamršene mreže društvenih očekivanja, porodičnih obaveza i unutrašnjih strahova. Nema univerzalno ispravnog odgovora. Za neku ženu, uzimanje muževljevog prezimena će biti čista radost i simbol jedinstva. Za drugu, zadržavanje svog prezimena će biti neophodan čin očuvanja sopstva. Za treću, dodavanje prezimena biće savršen kompromis koji poštuje i prošlost i budućnost.

Najvažnija lekcija iz svih ovih iskustava i rasprava je da odluka mora biti autentična i doneta u atmosferi poštovanja i razumevanja između partnera. Kada brak počinje pritiskom, ucenom ili gubitkom identiteta, to je loš temelj za zajednički život. Prezime bi trebalo da bude putokaz zajedničkog puta, a ne kamen spoticanja ili teret. Kao što je jedna žena mudro primetila, možda je bolje da "čuvamo energiju za nepredviđene situacije koje nam život donosi, umesto da se zamaramo kako će se ko prezivati". U krajnjoj liniji, snaga porodice ne leži u zajedničkom prezimenu, već u zajedničkoj ljubavi, podršci i poštovanju koje njeguju njeni članovi - bez obzira na to kako se potpisuju.